Šta su amajlije? Kako se oni nalaze u širem narativu evropskog isceljenja? Raznovrsni i složeni predmeti, amajlije predstavljaju i izazove i mogućnosti za istoričare i muzeje. Ipak, ispitivanje ovih često zanemarenih predmeta u medicinskom kontekstu može pružiti značajne informacije o lečenju i zaštiti u različitim vremenima i geografskim područjima. Ovaj članak analizira deset amajlija iz zbirki Muzeja nauke i postavlja pitanje šta možemo naučiti iz istraživanja materijalnih karakteristika i različitih funkcija ovih predmeta. Zalaže se za ponovno razmatranje amuleta od njihove kategorizacije od strane kolekcionara iz devetnaestog i dvadesetog veka i klasifikacije od strane modernih muzeja, do njihovog priznavanja kao značajnog dela istorije lečenja.
Ključne reči
Amuleti, kolekcionarstvo, Evropa, lečenje, istorija, materijalna kultura, medicina, muzeji, predmeti
Uvod – zečja šapa i Biliken
https://dk.doi.org/10.15180/191103/002
Na povratku kući sa trčanja jednog jutra u januaru 1665. godine, Semjuel Pepis je stao da kupi zeca. Pepis je bio član parlamenta i administrator mornarice, a možda je najpoznatiji po tome što je vodio dnevnik skoro deceniju tokom svog mlađeg života. Nekoliko nedelja ranije, uprkos „veoma hladnom vremenu“, proslavio je fazu dobrog zdravlja, ne znajući da li da to pripiše svakodnevnoj piluli terpentina, činjenici da je „prestao da nosi haljinu“ ili jednostavno svojoj ‘zečja noga’. Ipak, ovo dobro zdravlje nije trajalo. Nova godina donela je Pepisovom telu pečenje, bubuljice i ubode, probleme sa bešikom, glavobolje i „veliku bol“ (Pepis; Vheatlei (ed), 1893. [1] Ovog januarskog jutra, međutim, naleteo je na poznanika u Vestminster holu – Ser Vilijama Batena, člana parlamenta i geodeta u mornarici (Pepis, Latham (ed), 2003, str klv).[2] Baten je dao Pepisu lekarski savet u vezi sa njegovom poslednjom bolešću, najbolnijim napadom grčeva, za koji je pokazao Pepisu grešku koju je napravio sa zečjom nogom i garantovao savršenu modifikaciju njegovog leka. Prvobitno, noga nije bila pravilno isečena i „nema zgloba“; tu je bio problem.[3] U želji da pokuša bilo šta da ublaži svoj natečeni stomak i ‘smetanje vetra’, Pepis se poslužio Batenovom pravilno odsečenom zečjom šapom i primetio u čudu:
[Batten] me uverava da nikada nije imao svoj cholikue otkad ga je nosio sa sobom: i čudna je stvar kako fensi funkcioniše, jer tek što sam ga skoro uhvatio za stopalo, moj stomak je počeo da se olabavi i da lomi vetar, i dok sam ja Imao sam neke bolove juče i pre neki dan i u strahu od više danas, postao sam veoma dobro, i tako nastavi.[4]
Sledećeg dana, pošto je nabavio novu životinju i poslušao Battenov savet, Pepis se konačno uverio: „U moju kancelariju do 12, a onda kući na večeru i u krevet, sada mi je jako dobro, i zaista ne mogu a da to ne pripišem svom sveža zečja noga.'[5] Jedna stvar je bila jasna; zečja noga je proradila. Pepis je izlečen od grčeva.
Ovaj objekat nam nije nepoznat. Ova konkretna zečja šapa, koja čini deo kolekcije amajlija Muzeja nauke, potiče iz Norfolka i datira iz 1870–1920, ali zečje i zečje noge se i dalje mogu kupiti kao „amajlije“ i široko su dostupne na internetu.[ 6] Populistička literatura na sličan način nastavlja da pominje upotrebu ovih predmeta; Scientific American je 2011. objavio članak na temu „Šta čini zečju nogu srećnom” (D’Costa, 2011). Takvi predmeti ostaju deo popularne kulture – odnosno deo priznate kulturne tradicije – više od tri stotine godina nakon što ih je Pepis zaposlio. Ipak, možemo primetiti promenu u funkciji. U Pepisovom svetu, različiti elementi koji su činili bolest i zdravlje bili su široki i široki. Na bolest, kao i na zdravlje, može uticati širok spektar stvari od neravnoteže telesnog raspoloženja, faktora okoline kao što su san, hrana, emocije i vežbanje, natprirodne ili nadnaravne sile, pa čak i zvezde.[7] Dok je Pepis ponekad konsultovao učene lekare, raznolikost ljudi od kojih je mogao da traži savet bila je velika. U ovom slučaju, on je poslušao savet svog prijatelja ser Vilijama Batena.[8] Pepisova priča je deo šireg narativa o lečenju u kojem su naučena medicina, religija, astrologija, magija, sudbina i bogatstvo igrali ulogu. Kao deo lečenja, objektima se može dati energija iz bilo kog ili više od ovih različitih izvora i koristiti za lečenje ili zaštitu. Ovi predmeti su se često nazivali amajlijama, kako istorijski tako i danas, iako se naše tumačenje njih vremenom menjalo. Isceliteljska moć amuleta nije uvek bila u potpunosti shvaćena, a način njihovog delovanja često skriven od razumevanja. Ipak, u njihovom sopstvenom kontekstu, ova funkcionalna složenost nije umanjila kurativne ili zaštitne efekte predmeta. Narativ o lečenju koji je uključivao amajlije nastavio se tokom sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog veka, i tek kada je moderna medicina zahtevala „naučne“, empirijske dokaze o mehanizmima efikasnosti predmeta, ovo se promenilo. Drugim rečima, amajlije su izbačene iz domena ovlašćenog lečenja kada je postalo neophodno znati i objasniti kako lekovi deluju, a ne samo da su funkcionisali.
Reč „amajlija“ potiče od latinskog „amuletum“, a koristio ju je Plinije Stariji (23–79 n.e.) za označavanje predmeta koji se nosi na telu radi terapeutske, apotropejske ili egzorcističke koristi (Skemer, 2006, str. 6–7). ). Dok su mnogi primetili verovanje da se ta reč može pratiti do arapskog, Oksfordski rečnik engleskog jezika (OED) je to opovrgnuo (OED, 2018, „amajlija“). Iako se definicije razlikuju, „šarm“ se često koristi kao sinonim za „amajlija“, dok se „talisman“ ređe pojavljuje. Na primer, Muzej Pitt Rivers u Oksfordu je implicirao semantičku sličnost između ‘amajlija’ i ‘amajlija’, napominjući da OED definiše amajliju kao: ‘Sve što se nosi na osobi kao sredstvo za prevenciju zla, nestašluka, bolesti , vradžbine, itd.“, dok se amajlija opisuje kao „Sve što se nosi na licu da bi se sprečilo zlo ili obezbedilo prosperitet“ – „iako amajlija može biti i čarolija ili začaravanje za koje se veruje da imaju magičnu moć“ (Pitt Rivers Museum, 2017). „Amajlije“ i „čari“ se takođe koriste kao sinonim u Muzeju Horniman u Londonu, a definicije Oksfordskog rečnika engleskog jezika dalje aludiraju na ovo; jedan unos u kome se napominje da je amajlija „Sve što se nosi na osobi da bi se odvratilo zlo ili obezbedilo prosperitet; amajlija’ (Horniman Museum, 2017).[9]
Očigledno, amajlije se ne mogu lako i jednostavno definisati, delom zbog toga što su se načini na koje su se koristili i shvatali menjali od antike do danas. Koja je, dakle, karakteristika koja od objekta čini amajliju? Odgovor na ovo je njegova moć. Na najosnovniji i najosnovniji način, amajlije imaju moć da leče. Lečenje se usredsređuje na lečenje i zaštitu, ali tamo gde su nekada ove dve radnje bile usko povezane, sada se razlikuju. Istorijski gledano, lečenje nije bilo monolitno i imalo je mnogo oblika, koje se odnose i proizilaze iz sposobnosti sreće, sudbine, astrologije, religije, magije, sreće i još mnogo toga. Lečenje bi stoga moglo da predstavlja bilo šta, od lečenja određene bolesti, do sprečavanja zlonamerne sile ili negovanja sreće. Ova funkcionalna varijacija je dragocena, jer nam može reći mnogo o praksama i kulturama u kojima se objekti nalaze, kao i o samim objektima. Na primer, oko 250 godina nakon što je Pepis izlečio grčeve našim prvim amajlijem, zečjom nogom, u Parizu je otvoren zabavni park. Kao deo svog brenda, Luna Park je usvojio maskotu poznatu kao ‘Biliken’, stvorenje koje je osmislio američki umetnik koji je navodno video misterioznu figuru u snu i patentirao je 1908. Biliken, poznat kao ‘Bog stvari kao što su oni Rečeno je da “Trebalo biti” kupcu donosi sreću, što je naznačeno natpisom na našem drugom predmetu.
Ipak, tamo gde su nekada isceljenje i amajlije išli ruku pod ruku, moderne rasprave imaju tendenciju da ih tretiraju kao različite. Označavanje određenih predmeta kao „amajlija“ dovodi u pitanje njihovu moć da deluju, a kada su ovi predmeti i njihova moć dovedeni u pitanje, oni bivaju „drugi“, potisnuti i odvojeni od oblasti lečenja. Zečja šapa daje primer za to. Bilo da se nalazi u muzejskim zbirkama ili se pominje u uobičajenom govoru, ova amajlija danas nije uobičajeno prepoznata kao lek, niti se smatra efikasnim lekom za grčeve. Umesto toga, stopala zečeva i zečeva sada se kupuju, koriste i često se smatraju samo „srećnim“ predmetima. Ova zečja šapa iz zbirki Muzeja nauke zabeležena je kao amajlija koja se koristi „za zaštitu od grčeva“.[11] Da bi se nešto označilo kao profilaktičko, predmet „protiv“ određene bolesti predstavlja primer tipičnog jezika koji se koristi u muzejskim katalozima u vezi sa amajlijama. Često se naglašavaju zaštitne, a ne kurativne funkcije ovih predmeta, možda zbog promene mesta amuleta u narativu evropskog lečenja, na primer, (Rovlands, 2001). Ako to uzmemo u obzir, klasifikacija zečje šape Muzeja nauke i Pepisove zečje šape je slična, grčeve i grčevi dele mnoge karakteristike.
Još uvek nemamo punu istoriju zečje noge. Moguće je da su na ovaj objekat uticale istorijske promene i kulturni prekidi skriveni tokom vremena. Ipak, bilo da je nejasna semantika ili funkcionalna progresija, zečja šapa takođe predstavlja modernu tendenciju da se pretpostavi da znamo čemu služi predmet, jer mnogi muzeji katalogiziraju zečje i zečje noge kao ‘srećne’, bez obzira na eru iz koje potiču, i bez priznavanja bilo kakve evolucije upotrebe.[12] Istoričari, takođe, često pogrešno pominju Pepisovu praksu nošenja njegove „srećne zečje noge“.[13] Kroz ovu tendenciju da se zaključi namena predmeta, prave se pretpostavke o moći i vrednosti objekata; trend koji se primenjuje na mnoge predmete koji se danas na sličan način smatraju ‘amajlijama’.[14]
Amuleti i Amajlije 